Ljubav je dovoljna za samu sebe – njoj nije potrebna podrška slepih

Kategorije
Svi članci

“Kao što Nadumna Istina nije tek sublimacija naših umnih ideja, tako Božanska Ljubav nije tek sublimacija ljudskih emocija; to je drugačija svest, sa drugačijim kvalitetom, kretnjom i supstancom.

Jedino kako se svest produbljuje, uzvišuje i menja ta veća večna ljubav može da raste u njoj i otvoreno preobražava ljudsku u božansku. Ali u samoj ljudskoj ljubavi postoji nekoliko vrsta motivacionih sila. Postoji psihička ljudska ljubav koja se diže iz dubine unutra i rezultat je susreta unutrašnjeg bića sa onim što ga poziva ka božanskoj radosti i ujedinjenju; ona je, čim postane svesna sebe, nešto trajno, samopostojeće, nije zavisna od spoljašnjih zadovoljenja, nije u stanju da se umanji spoljašnjim uzrocima, ne obraća pažnju na sebe, nije sklona zahtevima ili cenjkanju već sebe daje jednostavno i spontano, nije pokretana prema niti prekinuta nesporazumima, razočarenjima, borbom i ljutnjom, već uvek gura pravo ka unutrašnjem sjedinjenju. Ova psihička ljubav je ona što je najbliža božanskoj i stoga je pravi i najbolji način ljubavi i bakti. Ali to ne znači da drugi delovi bića, uključujući vital i fizičko, ne treba da se koriste kao sredstvo izraza ili da oni ne treba da imaju udela u punoj igri i celom značenju ljubavi, čak i božanske ljubavi. Naprotiv, oni su sredstvo i mogu biti veliki deo potpunog izraza božanske ljubavi – pod uslovom da imaju pravu, a ne pogrešnu kretnju.

Ljubav koja je okrenuta ka Božanskom ne bi trebalo da bude uobičajeno vitalno osećanje koje ljudi nazivaju tim imenom; jer to nije ljubav, već samo vitalna želja, instinkt za prisvajanjem, nagon da se poseduje i da se uspostavi monopol. Ne samo što to nije božanska Ljubav, već joj ne treba dopustiti da se meša ni u najmanjem stepenu sa jogom. Istinska ljubav za Božansko je samodajuća, slobodna od zahteva, puna potčinjenosti i predanosti; ona ne postavlja prohteve, ne nameće uslove, ne cenjka se, ne popušta nasilništvu ljubomore, gordosti ili ljutnje – jer te stvari nisu u njenom sastavu.

Ljubav prema Božanskom o kojoj govorim nije samo psihička ljubav; to je ljubav celog bića, – uključujući vitalnu i vitalno-fizičku, – svi su sposobni za isto samodavanje. Greška je verovati da ako vital voli, to mora da bude ljubav koja zahteva i nameće zadovoljenje svoje želje; greška je misliti da mora da bude ili to ili u protivnom da vital, kako bi utekao od svoje “vezanosti”, mora da se potpuno povuče od predmeta svoje ljubavi. Vital može biti podjednako apsolutan u svom bespogovornom samodavanju kao bilo koji deo prirode; ništa ne može biti velikodušnije od njegove kretnje kad zaboravi sebe radi Voljenog. I vital i fizičko treba da daju sebe na istinski način – način istinske ljubavi, ne ego-želje.

Božanska Ljubav, za razliku od ljudske, je duboka i prostrana i tiha; čovek mora da postane ućutan i širok da bi je bio svestan i da bi odgovorio na nju. On mora da načini svojim sopstvenim ciljem da bude predan tako da može da postane posuda i instrument – prepuštajući Božanskoj Mudrosti i Ljubavi da ga ispune onim što je potrebno. Neka takođe učvrsti ovo u umu da ne insistira da za dato vreme mora da napreduje, razvija se, stekne ostvarenje; koje god vreme da mu je potrebno, mora da bude spreman da čeka i istraje i da načini od svog čitavog života težnju i otvaranje za samo jednu stvar, Božansko. Dati sebe je tajna sadane, ne zahtevati i sticati. Što više čovek bude davao sebe, to će više rasti moć za primanje. Ali za to, svo nestrpljenje i bunt moraju da odu; sve sugestije o nedobijanju, nemanju pomoći, nebivanju voljenim, odlasku, napuštanju života ili duhovnog nastojanja moraju da se odbace.

Čovek može da voli božanski samo postajući božanski po prirodi; nema drugog načina.”

– Šri Aurobindo

Print Friendly, PDF & Email

Share this post

Skip to content