Ako je samosećanje toliko poželjno, zašto ga je tako teško postići? Da bismo na to odgovorili, moramo detaljnije osmotriti pitanje pažnje. Jer mogućnost postojanja više svesti u čoveku zavisi od izvesnih finih materija koje proizvodi telo kada je podvrgnuto njegovoj pažnji.
Proces varenja se u čoveku sastoji od progresivnog razređivanja hrane, vazduha i utisaka koje on prima u sebe, a fina materija o kojoj govorimo može se uzeti kao finalni produkt tog razređivanja u uobičajenim uslovima. Za razliku od mesa ili tela, koji se sastoje od ćelija, ta materija se može zamisliti kao da je u molekularnom stanju, odnosno u sličnom stanju u kome su gasovi ili mirisi. Zato je ona izuzetno promenljiva, nestabilna i teško ju je imati.
Kod čoveka je, pak, ona podvrgnuta psihološkoj kontroli, a ta psihološka kontrola je pažnja. Kontrolisana pažnjom, ta materija postaje moguće vozilo samosvesti.
Kad je čovek u svom uobičajenom stanju, odnosno kada dela kao mašina, kada se njegovi unutrašnji procesi nastavljaju potpuno neovisno o njegovoj volji ili želji, ta fina materija sledi zakone koji upravljaju svom slobodnom materijom u molekularnom stanju. Ona se od njega raspršuje u svim pravcima, ili u pravcima koji „privlače njegovu pažnju“. Čim se proizvede, ili uz veoma kratko odlaganje, ta fina materija izlazi iz njega u ovom ili onom obliku. Jer, da bi se te materije stekle i nataložile, potrebna je volja koju čovek obično ne poseduje, što proizvodi unutrašnju tenziju koja se može održati jedino pomoću snažne samospoznaje i samokontrole.
To raspršivanje najfinije energije od čoveka ima brojne oblike. Ona može izlaziti iz njega u zdravom obliku kao seksualna energija, nezdravo prsnuti iz njega kao gnev ili iritiranost; može iscureti iz njega kao zloba ili samosažaljenje. Najčešće se ona naprosto raspršuje iz čoveka i stvara čudesno psihološko stanje „očaranosti“ u kome čovek potpuno gubi svoj identitet u razgovoru, zadatku, sa prijateljem, neprijateljem, u nekoj knjizi, objektu, misli ili osećaju. Ta „očaranost“ je naprosto efekat fine materije koja ističe iz čoveka u pravcu koji određuju njegov tip i ličnost, u pravcu koji mu sa sobom odvlači pažnju. U ekstremnim slučajevima to isisavanje pažnje može biti toliko da čovekovo telo na neko vreme ostavi praznim, tako praznim da nema ni osnovnu fizičku individualnost. Ta očaranost je najuobičajeniji način širenja fine materije čovekove kreativne energije. Ona zapravo čini čovekovo uobičajeno stanje pa je baš zbog toga sasvim neprepoznata i obično nevidljiva.
Za finije i produktivnije ljudske delatnosti, čovek pomoću korišćenja pažnje uči da održava tu „očaranost“ u određenom pravcu. Na primer, dobar šuster ostaje sat vremena „opčinjen“ pravljenjem para cipela, političar je „opčinjen“ govorom koji treba da održi, žena pismom koje piše prijatelju. Bez tog najosnovnijeg zadržavanja pažnje u jednom pravcu, nema dobrog rada bilo koje vrste.
Tako u tom uobičajenom trošenju ili difuziji fine materije postoje tri kategorije. Spoljašnji tok može naprosto cureti od objekta do objekta, od vida preko zvuka do misli, kako koja pojava privuče čoveku pažnju. Zatim, spoljašnji tok može biti privučen nečim što drži pažnju jako fokusiranom – dragom osobom, osobom koja nas nervira, zanimljivom knjigom, izvanrednim zvukom, i tako dalje. Ili se, napokon, prostim naporom pažnje, protok može izvesno vreme držati u nekom željenom smeru.
Kao što smo rekli, ti različiti načini na koji se fina materija obično širi, predstavljaju različite vidove rada određene funkcije – čisto automatski vid, emocionalni vid ili voljni vid. Povrh toga, ti vidovi su osobenost tri različita procesa i daju tri različita niza rezultata.
Istovremeno, svi su oni mehanički, i njihova glavna osobina jeste da ta pažnja omogućava finoj materiji koja donosi svest da se veže samo za jednu stvar u datom trenutku. To je obično stanje čoveka. On može da bude svestan samo jedne stvari u jednom trenutku. On može biti svestan ili osobe sa kojoj razgovara ili sopstvenih reči, on može biti svestan nečije rastrojenosti ili bola u sopstvenom telu, može biti svestan događaja ili sopstvenih misli. Osim u izuzetno retkim prilikama, on nije istovremeno svestan sopstvenih reči i osobe kojoj ih upućuje, sopstvenog bola i tuđeg bola, događaja i svojih misli o tom događaju. Tako se sva svest čovekova u njegovom uobičajenom stanju može klasivikovati kao „opčinjenost“ jer on, postajući svestan neke spoljašnje pojave, gubi svest o samom sebi, ili postajući svestan nečega u sebi, gubi svest o spoljašnjem svetu, odnosno on postaje „opčinjen“ jednom stvari, unutra ili spolja, što isključuje sve drugo.
Naravno, svaki čovek u svome iskustvu ima trenutke podeljene pažnje, jer da nije tako, ne bismo imali nikakvu naznaku kako da nastavimo dalje. Na primer, jedan od razloga što osećaji ljubavi i seksa imaju tako neobičnu moć je taj što u izvesnim okolnostima donose intenzivnu svest o sebi i istovremeno o drugom. To je istinski nagoveštaj sledeće faze svesti. Ali, ako takav osećaj uopšte i dođe čoveku koji nije pripremljen, dolazi mu slučajno i on ga ne može kontrolisati.
Jedna od glavnih stvari koje se uče u školama četvrtog puta je voljno deljenje pažnje na sebe i spoljašnji svet. Dugačkom praksom i stalnim vežbanjem volje, finim materijama se ne dozvoljava da neprekidno teku u jednom pravcu, već se taj tok deli tako da se jedan njegov deo zadržava na samom sebi, a drugi se usmerava prema onome što čovek proučava ili radi. Deljenjem pažnje, učenik uči da bude svestan sebe dok razgovara sa nekim drugim ili sebe dok je usred nekog događanja, „sebe“ dok dela, oseća ili misli u odnosu na spoljašnji svet.
Na taj način on uči da se seti sebe, najpre na trenutke, a kasnije sa učestalošću koja raste. Srazmerno sa njegovim učenjem da se seti sebe, njegova delanja dobijaju značenje i doslednost koji su mu bili nemogući sve dok se njihova svest pomerala samo sa jedne fascinacije na drugu. Podeljena pažnja je osobenost ovog drugog stanja, samosećanja. Postoji nekoliko neobičnih stvari u vezi sa tim stanjem. Kao prvo, iz izvesnih kosmičkih razloga, niko ga ne može pokušati niti praktikovati dok mu se to prvo ne izloži i ne objasni. Drugo, kada mu se objasni, svaka normalna osoba ima dovoljno volje i energije da dobije trenutni nagoveštaj onoga šta to znači. Ako želi, u trenutku kada za to čuje, čovek može postati svestan sebe u svom okruženju – sebe kako sedi u stolici i čita o toj novoj ideji.
Ali se to samosećanje ne može ponoviti niti održati osim pomoću njegovih svesnih napora. To se ne može desiti samo od sebe. To nikada ne može postati navika. I u trenutku u kome se ideja o samosećanju ili podeljenoj pažnji zaboravi, svi napori, ma koliko bili iskreni, odjednom se iskrivljuju u „opčinjenost“, odnosno, u svest o jednoj stvari u datom trenutku.
Tako je neophodno istaći da fokusirana pažnja na zadatak, na fizičku svesnost o sopstvenom telu, na mentalno vežbanje ma koje vrste, na vizije ili vizuelizacije, pa čak i na duboke emocije, sve to samo po sebi ne čini samosećanje. Jer se sve to može postići nepodeljenom pažnjom, odnosno, čovek može biti „opčinjen“ zadatkom, fizičkom svesnošću, mentalnim vežbama ili emocijama; a neizbežno će postati tako opčinjen čim pažnja prestane da bude podeljena na njega samog kao onoga ko dela ili posmatra i na ono što posmatra ili na čemu radi.
Moramo pomenuti još jedan neobičan psihološki trik koje je povezan sa trenutkom u kome čovek po prvi put čuje za samosećanje. Ako on to poveže sa nečim što je već čuo ili pročitao, sa kakvim religioznim ili filozofskim ili istočnjačkim terminom koji mu je već blizak, za njega ta ideja odmah iščezava, ona gubi svoju moć. Jer ona mu može otvoriti nove mogućnosti samo kao potpuno nova ideja. Ako se ona poveže sa nečim već poznatim, to znači da je ušla u pogrešan deo njegovo uma gde će biti u pregratku kao i svaki drugi delić znanja. Šok je protraćen i samo se uz velike teškoće čovek može ponovo vratiti na tu istu mogućnost.
Kada čovek prvi put čuje o samosećanju, ako to ozbiljno shvati, najednom će mu se razne mogućnosti učiniti dostupnim. Neće se pitati kako se toga ranije nije dosetio. Imaće osjećaj da je samo potrebno da to učini, i da će sve njegove sumnje, veštačke tvorevine i teškoće nestati, da će mu raznorazne stvari postati moguće i lake, stvari na koje je ranije gledao kao da su potpuno van njegovog domašaja, te da će se njegov čitav život promeniti.
On će u pogledu tog osećaja istovremeno biti u pravu i grešiti. Sasvim je u pravu što veruje da bi mu, kada bi se mogao setiti sebe, sve bilo potpuno drugačije, baš kao što je to zamišljao. Samo što on isprva ne vidi ogroman otpor u sebi koji se protivi njegovom ovladavanju tog novog stanja. On ne shvata da mora potpuno promeniti svoj život da bi dosegao trajno stanje samosećanja pa čak i da bi postigao da se trenuci tog stanja često iznova javljaju. Jer taj zadatak zahteva većinu finih materija koje njegova mašina može da sačuva ili napravi i svu volju i pažnju koju može da razvije najredovnijim vežbanjem. Morao bi da se bori sa sobom i na kraju da se i odrekne svih psihopatoloških načina sagorevanja tih finih materija, načina koji sada čine blizak i očigledno neophodan deo njegovog života: srdžbe, iritiranosti, rezignacije, samosažaljenja, svih vrsta strahova, svih vrsta snova, svih načina na koje on sam sebe ubeđuje da je zadovoljan stvarima kakve one jesu. Iznad svega, on mora želeti da se seti sebe, stalno i trajno, bez obzira koliko to može biti bolno i neprijatno, i bez obzira koliko su neprijatne stvari koje na taj način vidi kod sebe ili drugih. Jer, u trenutku kada prestane da želi da se seti sebe, on gubi – u svakom slučaju bar na neko vreme – mogućnost da se seti sebe.
Tako samosećanje, ili praktikovanje podeljene pažnje, premda se na prvi pogled može činiti neobično jednostavnim, lakim i očiglednim, u stvarnosti zahteva potpunu promenu čitavog života i posmatranja samog sebe i drugih ljudi. Sve dok čovek veruje da može prevazići samog sebe, ili druge, dok veruje da ima moć da dela, odnosno da menja stvari, unutra i spolja, izgleda da se stanje samosećanja povlači od njega što se on više upinje da ga dostigne. Ono što se isprva činilo tik iza ugla, kasnije se počinje činiti beskrajno dalekim, nedostižnim.
Pa ipak, mogu proći godine borbe i neuspeha pre nego što čovek dođe do neobične psihološke činjenice koja je u stvarnosti povezana sa istinski važnim zakonom. Ta činjenica se sastoji u tome da, premda je jako teško podeliti pažnju na dva dela, mnogo je lakše podeliti je na tri: premda je užasno teško setiti se i sebe i svog okruženja istovremeno, pre je moguće setiti se sebe i okruženja u prisustvu još nečeg.
Kao što smo videli, nema pojave koja se proizvodi pomoću dve sile: svaka pojava, i svaki stvarni rezultat zahtevaju tri sile. Praktikovanje samosećanja ili podele pažnje povezano je sa pokušajem da se proizvede određena pojava, rođenje svesti u čoveku. A kada se to počne događati, pažnja sa olakšanjem i radošću prepoznaje ne dva, već tri činioca – sopstveni organizam koji je subjekt eksperimenta, situaciju u kojoj je taj organizam na trenutak izložen i nešto trajno što je na višem nivou od oboje i što samo može razrešiti odnos između njih.
Šta je taj treći činilac koga se moramo setiti? Svaka osoba ga mora pronaći sama za sebe, mora pronaći svoj sopstveni oblik tog činioca – da li je to njegova škola, ili učitelj, njegov cilj, principi koje je naučio, Sunce, neka viša sila u univerzumu, Bog. On se mora setiti da se i on sam kao i situacija nalazi u prisustvu viših sila, da se oboje kupaju u nebeskim uticajima. Kada je opčinjen, on je potpuno obuzet drvetom koje primećuje: kada mu je podeljena pažnja, on vidi i drvo i sebe kako gleda u drvo; sećajući se, on je svestan drveta, sebe i Sunca koje nepristrasno sija na oboje.
Govorili smo o mineralnom svetu, ćelijskom svetu, molekularnom svetu i elektronskom svetu. Situacije u kojima se čovek nalazi, njegovi problemi, okruženje, teškoće, sve to postoji u materijalnom, ćelijskom svetu – to je pasivna sila; fina energija svesti koju usmerava njegova pažnja postoji u molekularnosm svetu – to je aktivna sila; a ono što može razrešiti večnu borbu ta dva sveta može doći jedino iz još višeg sveta – sveta Sunca, elektronskog sveta. Kao sunčeva svetlost koja ujedinjuje sve i koja sve prožima i koja je individualnost koja i stvara i razrešava, taj treći činilac mora biti takav da, sećajući ga se, čovek koji ga se seća postaje sjedinjen sa svojim okruženjem, on mora istovremeno i da dobija i da gubi zasebnu individualnost.
Ako čovek može da pronađe takav treći činilac, samosećanje za njega postaje moguće i može mu čak doneti i više nego što je na početku obećavalo.
Tako samosećanje uvek mora sadržati tri principa, tri stvari kojih se treba setiti. I ako je čovek sam i zauzet nekim unutrašnjim zadatkom, onda je neophodno da se seti tri sveta u sebi, tri mesta u sebi.
Tom podelom pažnje na tri, fina materija koja je nosilac čovekove kreativne sile, deli se na tri jednaka toka – jedan koji je usmeren na ispravno delovanje u spoljašnjem svetu, drugi koji je usmeren ka stvaranju veze sa višim silama, i treći koji čovek zadržava u sebi. To što zadržava u sebi, trebalo bi da se vremenom kristalizuje u trajno vozilo samosvesti, odnosno, u dušu.
- Iz knjige Rodneya Collina, “Teorija nebeskog uticaja”, Izdanje Metaphysica, Beograd, 2016.
