Sigurna sam da ne postoji osoba koja nije doživela strah, tu vitalnu kretnju koja se javlja sa razlogom ili bez. Da li ste već pratili unutar sebe kad se pojavlju, zašto i na koji način?
Prvo, čemu god da smo dali značaj može da ga izazove. Ne moram vam nabrajati, ovo svako za sebe ima priliku doživeti, više puta u doku dana; da li je posao u pitanju i oduzimanje istog, a otuda strah za egzistenciju, za budućnost, oduzimanje sigurnosti, izlazak iz zone komfora itd.; sve ovo je prisutno najčešće svakodnevno, možda i nije, ali ako znamo da to dolazi iz delova koji nisu osvešćeni, ne moram vam pisati šta to donosi.
Daću vam svoj primer: radim posao koji se meri i ocenjuje brojkama (vrlo egzaktno), sistem u kome radim vidi me kao brojku – brojka parametara koja se uklapa ili ne uklapa u njihovo poslovanje. To je toliko vidljivo i zvanično priznato da mi je malo i čudno što nas zovu imenima. Nema potrebe za tim, ti si broj i taj broj je jedino „stvaran“ u tom sistemu. Koliko si zaradio, toliko si koristan za taj sistem i to je tvoja vrednost. Kada ti nije dan, ne poklope se neke kockice, nisi raspoložen ili prolaziš kroz neke svoje procese, to taj sistem ne interesuje, tvoje je da radiš i zaradiš. Kreću pritisci, kreću kalkulacije u glavi, kreću projekcije, kako ću, šta ću, gde ću, i tada kreće igranka, ulazi se u vrzino kolo briga, zabrinutost je već uhvatila svoj zamah i eto te, sediš, kao razmišljaš, fizički se telo trese, reaguje na vitalne kretnje koje se dešavaju i ti si njihov. Voilà. To je bio cilj, da te uhvate da se zakačiš, da se osećaš kako sam upravo opisala.
I šta sad? Kako se postaviti, šta uraditi?
Odgovor je NIŠTA. Ništa ne možeš da uradiš, OSIM da posmatraš i vidiš šta se odigrava unutar tebe, pošto vidiš šta se zbiva, ti nisi to što gledaš, ti si taj koji gleda ludila koja se odigravaju unutar tebe i oko tebe, a Ti, Ti si potpuno miran, neupleten, staložen, čak i radostan jer imaš radoznalost da vidiš šta će se sledeće desiti. To je kao film, samo što ne uključuješ televizor da bi ga gledao. Imamo prilike svaki dan gledati trilere, akcije, komedije, horore, ali najviše drame unutar sebe. Zar to nije super? Pa svet je divno mesto koji nam sve to omogućava. I onda na to još nešto kukamo, pa i nije nam neka fora. Ono što je najlepše kad gledamo te filmove unutar sebe, jeste što možemo vremenom uzeti daljinski upravljač i promeniti kanal, jer dosadno je. Dosadno je svaki dan gledati isti film i još imati iste reakcije na taj film.
A šta ćemo sa strahom? Hm, koji je to strah? Strah da nećemo imati šta jesti, gde živeti, kako preživeti, platiti račune? Samo se vratimo malo unazad u prošlost, da li se to ikad desilo, čak i ako jedno vreme zaglavimo u svemu tome, da nemamo, da nećemo nešto moći, PA ŠTA, nije smak sveta, to nije loše, nije loše jer će nas naterati da se pokrenemo u drugom pravcu, da se snađemo, da prevaziđemo prepreke koje smo sebi postavili. Tera nas da se razvijamo, da razmišljamo, da vidimo celokupnu sliku i da napokon znamo da smo mi oni koji sve to posmatraju, a ono što posmatra ne može biti ugroženo. Strah je upravo tu da bi nas držao u zamci, zamci egzistencije, održavanja naviknutih ponašajnih obrazaca, osobina, uverenja. Drži nas da se ne bismo menjali, da bismo stagnirali, da bismo nastavili da „živimo“ u svojim filmovima. Pitanje je, kad odlučujemo da promenimo kanal ili još bolje, da ugasimo televizor unutar nas?
Suryanii Shaktii
